Белешке о веселишту Ebook Tooltip Ebooks kunnen worden gelezen op uw computer en op daarvoor geschikte e-readers.

Ideja o osnivanju Festivala Dani komedije rodila se, verujem, spontano posle brojnih manifestacija održanih povodom proslave šest vekova od prvog pismenog pomena imena Jagodine u okviru kojih je glavna zvezda bio komičar Miodrag Petrović Čkalja. Popularni Jovanča iz filma Put oko sveta bio je na vrhuncu popularnosti i u Jagodini je dočekan kao idol. Ta činjenica je svakako pokrenula misao da je veliki Nušić zauvek obeležio Jagodinu ovim likom, da je preko njega ona izašla iz učmale provincijske anonimnosti, i da zato treba na svaki način da ga neguje i podržava, a preko njega i komediju uopšte.

U to vreme bio sam urednik za kulturu u listu Novi put i pisao o svim događajima vezanim za početke Dana komedije. Godine 1973. prvi put sam o svim predstavama napisao kraći prikaz i to objavio u Novom putu kao dodatak izveštaju o održavanju Festivala. Nameravao sam da to činim svake godine, ali sam imao prilike da to ponovim još samo sledeće, 1974, jer sam posle toga na dugi niz godina bio sklonjen iz novinarstva i sa Festivala. U novinarstvo sam se vratilo posle pet godina, a na Festival, kao izveštač, posle punih deset.

Zašto sam sa Festivala bio sklonjen pet godina duže, za to postoje bar dva razloga. Komedija je po prirodi stvari uvek imala i jednu satiričnu notu koja se, kako god okreneš, svodila na žaoke upućene savremenom, aktuelnom trenutku. Tako je festivalska dvorana često bivala, sred sveopšteg ćutanja, jedna slobodna i glasna pričaonica iz koje su na sve strane vrcale duhovite opaske na razne gluposti političara i moćnika. Mnogi od njih sedeli su u prvom redu i smejali se kiselo praveći se da se to ne odnosi na njih. Zato su ti moćnici imali šizofren odnos prema Festivalu: želeli su da on bude dobar i uspešan, da se igraju najbolje komedije, ali i da se zabrani neka „nepodobna“ predstava, a ako to nije moguće – da se izbegne rasprava o njoj, da se priguši i prikrije. Da sve ostane u malom, zatvorenom prostoru. Sloboda umetnosti, ali i nezatalasano more tekovina socijalizma. Zato izveštači nisu mogli da budu nelojalni i nepouzdani novinari, sa manjkom autocenzure, za kakvog sam ja smatran tada. Moji novinarski zadaci tada bili su plaćene privredne reportaže i izveštavanje sa sindikalnih i samoupravnih sastanaka na kojima se mnogo govori a malo odlučuje.

Drugi razlog je mogao biti što je Festival bio prestižan društveni događaj u malom gradu na koji se dolazilo da se bude viđen. Festival su još uvek otvarali političari visokog ranga, a domaća elita zauzimala je prva dva (besplatna) reda. Novinari su, na naki način, kao „društveno-politički radnici“, bili „prateći vokali“ te elite. Meni, posle sukoba sa tom elitom, razume se, nije tu moglo biti mesta.

Kad je vremenom sve to bilo prevaziđeno i kad sam opet počeo da izveštavam sa Festivala, naišli su prekidi zbog funkcija koje sam obavljao. Četiri godine bio sam glavni i odgovorni urednik lista, a nešto kasnije dve godine direktor Radio-novinske ustanove. Opis poslova na tim funkcijama nije dopuštao izveštavanje sa Festivala.

Ipak, u dugom trajanju Dana komedije, nakupilo se jedanaest godina u kojima sam bio marljivi izveštač ne samo za list Novi put, već i za Radio-Jagodinu, Radio-Beograd i mnoge lokalne radio stanice u Srbiji koje su imale interesa da prate jagodinski Festival. Kritički prikazi tih osamdesetak predstava odigranih u takmičarskom žaru pred festivalskom publikom u Jagodini, sakupljeni u ovoj knjizi, mogu biti mali plamičak koji će, u daljem proticanju vremena, bacati malo svetla na moćan kreativni trag koji je ovaj Festival zračio oko sebe.